Pi­še: Če­do­mir An­tić


Po­sto­je po­bje­de ko­je po­sta­nu iz­vje­sne mno­go pri­je ne­go što po­ra­že­ni po­sta­nu svje­sni. Uspjeh de­mo­krat­ske opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri da uje­di­ni ve­li­ki broj gra­đa­na raz­li­či­tih ide­o­lo­gi­ja, na­ci­o­nal­no­sti, mje­sta gdje ži­ve... Sprem­nost i spo­sob­nost hi­lja­da gra­đa­na Pod­go­ri­ce i osta­lih kra­je­va Cr­ne Go­re da bez po­mo­ći dru­gih de­mo­krat­skih dr­ža­va da­ni­ma is­tra­ju u mir­noj i sta­me­noj od­luč­no­sti slu­ži na čast či­ta­voj ze­mlji. Šta je Cr­na Go­ra bez svo­jih na­ro­da? Šta je bez svo­je isto­ri­je i tra­di­ci­je? Ima li bu­duć­no­sti bez de­mo­kra­ti­je? Što su ne­ka­da bi­li na­ša slo­bo­da, na­rod­ni mit, ep­ska bor­ba pro­tiv tu­đi­na, to su da­nas slo­bo­da i de­mo­kra­ti­ja.
Cr­na Go­ra ka­sni za dru­gim evrop­skim na­ro­di­ma u svo­jim na­sto­ja­nji­ma da se iz­bo­ri za de­mo­krat­ske iz­bo­re i mo­der­ne usta­no­ve. Ni­su gra­đa­ni kri­vi za ta­kvo sta­nje. Na­pro­tiv, na­rod se bo­rio u ra­to­vi­ma i pro­tiv sank­ci­ja, pro­tiv si­ro­ma­štva i ne­prav­di, za za­jed­nič­ku dr­ža­vu sa Sr­bi­jom ili za sa­mo­stal­nu Cr­nu Go­ru ko­ja ni­je ova­kva - na­pra­vlje­na za de­se­tak po­ro­di­ca.
Ova­kav sve­na­rod­ni, du­go­traj­ni pro­test pred­sta­vlja je­dan de­mo­krat­ski skok kroz vri­je­me. Ovih da­na na­dok­na­đu­je­te go­di­ne ko­je su va­ša srp­ska bra­ća pro­ve­la bo­re­ći se za svo­ju de­mo­kra­ti­ju i slo­bo­du to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Po­sle osam da­na vi ste is­pred de­ve­to­mar­tov­skog bun­ta, bli­ži­te se Vi­dov­dan­skom sa­bo­ru i pe­to­ok­to­bar­skoj slav­noj re­vo­lu­ci­ji. Ko­li­ko u ovom tre­nut­ku ima dr­ža­va u Evro­pi u ko­ji­ma bi na­rod bio spre­man da se su­prot­sta­vi ne­de­mo­krat­skom re­ži­mu? Kad bi sju­tra uki­nu­li de­mo­kra­ti­ju u Fran­cu­skoj, par­la­men­ta­ri­zam u En­gle­skoj ili re­pu­bli­ku u Por­tu­ga­lu, gdje bi bi­li i ko bi se po­bu­nio u vri­je­me ka­da je sve pre­tvo­re­no u for­mu, bi­ro­kra­ti­ju, ri­ja­li­ti...? Kad smo pri­je dva­de­se­tak go­di­na na če­ti­ri mje­se­ca u po­li­tič­kom bun­tu za­tvo­ri­li naj­ve­ći ju­žno­slo­ven­ski uni­ver­zi­tet, jed­na de­le­ga­ci­ja nje­mač­kih stu­de­na­ta po­sje­ti­la nas je i s na­ma bo­ra­vi­la ne­ko­li­ko da­na. Svi smo se ta­da di­vi­li, a ja i da­nas iz­u­zet­no po­štu­jem de­mo­krat­ska, dr­žav­na i pri­vred­na do­stig­nu­ća SR Nje­mač­ke. Me­đu­tim, ovi mla­di­ći i dje­voj­ke su nam na ra­stan­ku re­kli da su za­di­vlje­ni du­hom be­o­grad­skih stu­de­na­ta po­što u Nje­mač­koj tog vre­me­na uni­ver­zi­tet ne bi mo­gao da pro­te­stu­je vi­še od ne­ko­li­ko da­na. Tje­ši­li smo ih da je to za­to što oni ima­ju de­mo­kra­ti­ju i slo­bo­du... Je­dan od njih je, na­po­slet­ku, za­klju­čio da su ga­še­nje vje­re u slo­bo­du i za­bo­ra­vlja­nje de­mo­krat­skih ide­a­la naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji mo­der­nih dr­ža­va i otvo­re­nog dru­štva.
Vi ste, dra­ga mo­ja bra­ćo i se­stre, da­nas po­nos Evro­pe. Svi mi, va­ši su­sje­di i kon­ti­nen­tal­ni ze­mlja­ci, di­je­li­mo od­go­vor­nost što se zlo za­ca­ri­lo u Pod­go­ri­ci... Za­to umje­sto da te­ži­te ide­a­li­ma slo­bo­de iz slav­ne pro­šlo­sti, ži­vi­te ne­gdje iz­me­đu mo­de­la ko­ji su i u Ju­žnoj Ame­ri­ci odav­no za­bo­ra­vlje­ni i za ko­je bi Ko­lum­bij­ci i Pa­ra­gvaj­ci da­nas, ka­da bi te mo­de­le ne­zva­li po nji­ho­vim do­mo­vi­na­ma, s pra­vom bi­li uvri­je­đe­ni.
To­li­ko ste uspje­šni da je zar­đa­li i za­sta­re­li re­žim - ko­me da se ras­pad­ne bra­ni gru­pa po­kva­re­nih bi­ro­kra­ta-stra­na­ca ko­ji­ma tre­ba da uči­ne još ne­ku pr­lja­vu uslu­gu – pre­sko­čio „fa­zu ću­ta­nja“. Vla­sti, ka­kva je Đu­ka­no­vi­će­va, obič­no se pr­vo pre­tva­ra­ju da se oko njih ni­šta ne do­ga­đa. Čak i ka­da je vi­še lju­di u pro­te­sti­ma ne­go kod ku­ća, oni tvr­de da se ni­šta ne do­ga­đa. On­da poč­nu da se pre­ne­ma­žu... Kao oni sve ra­zu­mi­ju, ali šta će ka­da su de­mon­stran­ti ma­lo­broj­ni. Kao i Mi­lo­še­vić, i Đu­ka­no­vić vje­ru­je da onaj ko ima ve­ći­nu ima i pra­vo. Ali, ka­ko se to oku­pi­lo na­vod­no pre­ma­lo gra­đa­na, ka­da dru­gi zva­nič­ni­ci re­ži­ma sad na­ri­ču da je sa­o­bra­ćaj u pre­ki­du, ko­lap­su i da je moć­na cr­no­gor­ska pri­vre­da zbog pro­te­sta u ko­lap­su?! A ina­če bi bi­la na „pri­vre­di­ja­di“ s Ki­nom, Ja­pa­nom i Ju­žnom Ko­re­jom.
Još jed­na isto­rij­ska no­vost je i or­ga­ni­zo­va­ni do­la­zak stu­de­na­ta na pro­te­ste. Sr­bi­ja ima se­dam­na­est de­ce­ni­ja tra­di­ci­je uni­ver­zi­tet­skih pro­te­sta. U vođ­stvu su, go­to­vo po pra­vi­lu, bi­li i na­ši su­na­rod­ni­ci ko­ji su do­šli iz Cr­ne Go­re. Osim da se kr­ve s tu­đi­nom, oni u za­vi­ča­ju, po pra­vi­lu, ni­su ima­li ra­zu­mi­je­va­nja kad je u pi­ta­nju bor­ba za slo­bo­du.
Kad smo već kod apa­ti­je – Sr­bi­ja ju je na­ža­lost do­ži­vje­la. Ve­ći­na je još uvi­jek za­do­volj­na vla­dom ko­ju po­dr­ža­va­ju i neo­bra­zo­van svi­jet, i dru­go­sr­bi­ja­ci, i SAD... Naj­go­ra je vla­di­na ne­za­in­te­re­so­va­nost za bi­lo šta od če­ga ne mo­že ima­ti ne­ke ko­ri­sti. Ipak, i to ima svo­jih gra­ni­ca. Bi­lo bi do­bro da Đu­ka­no­vi­ćev re­žim pri­hva­ti vo­lju na­ro­da i omo­gu­ći mir­nu i de­mo­krat­sku tran­zi­ci­ju. Ali ako iz­vr­ši na­si­lje nad na­ro­dom, nje­go­va naj­ve­ća bri­ga ne tre­ba da bu­du stran­ci, kao što su bi­li Mi­lo­še­vi­ću. Na­ro­di Cr­ne Go­re mo­žda su po­sva­đa­ni i mo­žda du­go ži­ve pod auto­ri­tar­nim vla­sti­ma, ali po­sto­ji čas ka­da će usta­ti i sta­ti pro­tiv tir­jan­stva. Ta­ko­đe, mi u Sr­bi­ji ne mo­že­mo mir­no da gle­da­mo na­si­lje nad na­šim su­na­rod­ni­ci­ma. Srp­ska voj­ska ni­ka­da ni­je oku­pi­ra­la Cr­nu Go­ru, ni­ti joj na­me­ta­la vlast. Ne­će to či­ni­ti ni ubu­du­će. Ipak, sa­vez sklo­pljen u lo­bi­ji­ma ne­ka­kvih stra­nih ho­te­la i mo­žda po­sred­stvom ne­kih pro­vin­cij­skih kro­ja­ča mo­gao bi, ako ga pret­po­sta­ve pra­vi­ma na­še bra­će i kom­ši­ja, sku­po da ko­šta vla­sti u Be­o­gra­du.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)